Ne umem reći da, kada sve u meni vrišti ne, i tako poreći ono što jesam.
Ne umem da čekam, a da ništa ne činim,
Skrstim ruke u kojima su konci mog života.
Ne umem da se “borim” niti “snalazim”,
Osim ako to ne podrazumeva borbu lepotom i snalaženje dobrotom.
Ne umem a da se ne nasmejem taksisti, kada izlazim iz kola.
Konobaru, kada plaćam račun i prodavačici dok mi vraća kusur.
Ne umem a da ne pošaljem dašak ljubavi onom sa kim mi se put ukrsti,
Možda baš iz tog razloga.
Ne umem da u svoju korpu stavljam besmislice samo zato što u njoj ima prostora.
Ne umem više da prihvatam kritiku kao činjenicu,
A da se prethodno dobro ne zagledam u izvor iz kog potiče. Da li je čist ili mutan?
Ne umem da zlostavljam sebe mračnim mislima o nepravdi oko sebe.
Teškom početku i lošem kraju.
Vrstama koje izumiru,
Firmama koje propadaju,
Deci koja obolevaju.
Ne umem, ne zato što to nije tako,
Već zato što se domovina ipak brani lepotom,
A svet spasava primerom.
Ne umem jer verujem da živimo priče koje pričamo,
Zato ne želim reprizirati epizode
Koje mi se ionako nisu svidele.
Ne umem dozvoliti da mi prednost u razgovoru ili instagram feed-u
Zauzmu haljine, nokti ili cipele.
Ne umem progovoriti o istim a da se ne zapitam:
Kada je, dođavola, svet dozvolio da odelo sačini čoveka?
Ne umem da ne zapišem ono što me inspiriše
I to isto ne podelim sa drugima
A kasnije ne umem a da se ne začudim kada otkrijem
Da ne gledamo svi istim očima na dubinu tog uzorka.
Ne umem a da i najtužnije misli ne ućutkam meditacijom i zahvalnošću.
Ili plačom, a u tom slučaju, više ne umem da se zbog toga krivim već prepustim i šapnem: I dalje je sve u redu.
Više ne umem da krivim sebe što sam previše pozitivna, a premalo realna.
Previše detaljna, a nedovoljno opuštena. Nimalo jasna ili sasvim zbunjujuća.
Drugima, nikada sebi.
Ne umem više nekome prepustiti da određuje moju vrednosti. I time odredi svoju.
Ne umem se truditi i istovremeno gunđati kako nikada ništa ne može biti drugačije.
Ne umem da samo 50% sebe uložim tamo gde očekujem 100% za uzvrat.
Ne umem a da i za nečiji najgori postupak ne potražim razumevanje,
Ne zamenim uloge i zapitam se: Kakva bih ja bila da mi je njegova prošlost?
Ne umem a da ne poštedim sebe tereta osude koje traže dom u tuđoj slabosti.
Ne umem svoju budućnost poklanjati slabostima sadašnjosti:
Ogovaranju, odlaganju, strahu ili pasivnosti.
Ne umem da strah ne preobratim u bes i tako se katapultiram ka akciji koja leči.
Ne umem da trampim laž za komfor,
Mir samoće za lažno društvo.
Bol napretka za bol o(p)stanka
Ako već boli, neka boli sa smislom.
Ne umem veličati druge, a ne posluštati njihove savete.
Ne pokušati, ono što su oni pokušali jednom.
A zatim hiljadu puta.
Ne mogu a da ne učim o sebi. O onome što jesam i što bih mogla da budem.
Kada bih samo htela. Dovoljno htela.
Ne umem sebe usporavati sumnjama da se podmuklost krije tamo gde su dobre namere očigledne.
Ne umem da patim, a da se ne promenim.
Da budem tiha a ne ojačam unutrašnji glas.
Da se divim glasnoći a podsmevam smernosti.
I ne umem svoju učinkovitost meriti satima rada, zapostavljajući sekunde radosti.
Da tražeći sreću ignorišem njene trenutke. Jer sreća je upravo to: trenutak.
Ne umem a da ne tražim balans između navika koje me guše i slobode koja me raspušta.
Ne umem a da ne ćutim o onome što je u meni najglasnije.
Da ne skrivam ono što se ipak nazire uverena da niko osim mene ne razume. A možda ni ja sama.
Ne umem pričati kada sve što izgovorim ne nalazi put do sagovornika.
Kada svaka reč prolazi kroz lični, davno instalirani filter nemoći i straha.
Ne umem a da ne čitam knjige u potrazi za onom jednom rečenicom, koja je refleksija mog stanja u datom trenutku.
Ne umem a da ne zadrhtim od pomisli koliko smo svi povezani nitima koje nam poput žičare u tačnom trenutku dovode prave osobe do nas.
Ne umem a da se ne zapitam gde ću biti za 5, 10 ili 25 godina
I da na osnovu onog gde bih volela da budem biram odluke sadašnjeg trenutka.
Ne umem više a da sebe ne pohvalim što biram ispravno, a ne lako.
Što trčim maraton, a ne sprint.
Što ne želim imati bez da budem,
Niti dobiti bez da pružam.
Ne umem a da pregršt misli ne zadržavam samo za sebe,
I progovorim onda kada sam na to spremna.
Ne umem da se kockam sa komadom zbog kog sam
Po ko zna koji put kročila na Zemaljsko pozorište
Nastupiti tako da igrajući svoju ulogu
Ne zaboravim da nisam lik kog privremeno tumačim
Uloga je prolazna, dok glumac ostaje.
I ne umem a da ne poverujem
Kako ovo sada prebrzo prolazi, dok mi kao glumci ostajemo spremni za dalje uloge,
U večnosti drugih pozorišta.
I ne umem a da tom pomisli, ne umanjim tremu tokom predstave koja se upravo odvija.
Ne umem, a sve ovo je možda i jedino što ipak odbijam da naučim.
I ne umem se kriviti zbog toga…
Foto: Irina Tatić
